УПОЗОРЕЊЕ: Овај текст и подкаст садржи описе насиља, који би могли да узнемире неке слушаоце.
Када се на тло данашње Аустралије, прогласио је ово пространство за „Тера Нулиус“, односно - ничију земљу.
Међутим, у стварности је било потпуно другачије, јер су беспућа Аустралије већ десетинама хиљада година пре тога насељавале стотине народа и кланова Абориџина и становника острва Торесовог мореуза.
Од самог почетка колонизације, на стотине хиљада аутохтоних становника ове земље моментално су проглашени за „поданике“ британске круне.
Био је то окидач за почетак између досељеника и домородачких народа. Били су то брутални сукоби који су обележили период оснивања Аустралије.
Детаљи овог језивог дела историје тек недавно су почели да се откривају и да бивају јавно препознати. Свој допринос томе дала је и , припадница народа Аранда и Калкадун, која такође има и европску страну свог порекла.
Она је 2022. објавила документарну серију „Аустралијски ратови“, која детаљно описује природу борбе аутохтоних народа који су бранили своје земље од британских колониста.
Били су то ратови који су се водили у Аустралији, и ти ратови су заиста створили модерну аустралијску државу.Рејчел Перкинс, редитељка
су се водили широм континента, од доласка Прве флоте 1788. године, па до средине тридесетих година 20. века. Међутим, о овим сукобима се није учило у аустралијским школама и чак нису признавани као рат све до касних година прошлог столећа.
је један од најцењенијих историчара у Аустралији и стручњак за ратне сукобе. Међутим, када је почео да предаје историју 1966. године, Абориџини скоро да се нису помињали у историјским књигама у Аустралији.
„Абориџини су у уџбеницима само само двапут успутно поменути, а нису чак ни унети у садржај", каже професор Рејнолдс.”
Погледајте трејлер за документарну серију Аустралијски ратови:
Како објашњава професор Рејнолдс, делимичан разлог за то је што се Погранични ратови средином 20. века нису сматрали за праве ратове, већ заправо за герилске ратови.
„Гледиште је било да су сукоби били сувише мали и раштркани да би се сматрало да имају размере озбиљног ратовања. Није било униформи, није било војника у маршу… Никада заправо није било великих формација и битака у класичном смислу, али је ипак било очигледно је ово био облик ратовања”, истакао је овај стручњак.
С оваквом оценом слаже се , такође експерт за аустралијске Пограничне ратове. Он каже да је ово погрешно схватање резултат Првог и Другог светског рата, који су променили начин на који се ратовање доживљавало.
Међутим, ове врсте ратова великих размера су необичне у историји човечанства.
„У то време сви су те сукобе знали као рат, чак сu и у свим колонијалним списима називани ратовањем. Али, нарочито у 20, па и у 21. веку, то смо изгубили из вида. Сматрам да постоје и неки политички разлози због којих многи те сукобе не препознају као рат", истакао је др Клементс.
Како објашњава Рејчел Перкинс, ти политички разлози потичу из концепта Тера Нулиус, или Ничије земље, као и из британског закона.
„Постоји контрадикторност у основи ових ратова, који су започели начином на који су Британци прогласили своју окупацију. Они су објавили да су Абориџини постали британски поданици. И зато никада нису могли званично да објаве рат, јер би то значило да објављују рат сопственим грађанима. Међутим, Британци су ипак користили војну силу како би осигурали да њихова окупација буде успешна“, каже Перкинс.
Frontier conflicts took place across the nation. Source: Supplied / Australian War Memorial Source: Supplied
Мабо и обарање прокламације "Тера Нулиус"
Признавање ових ратова почело је тек након што је, почетком деведесетих година прошлог века, проглашење „Тера Нулиус“ правно оспорено и поништено. Како објашњава професор Рејнолдс, прекретница је било доношење судске пресуде у „случају Мабо“.
„До тог времена, став је био да Абориџини не поседују земљу, па се стога борбе нису ни могле водити око контроле над земљом, јер нису имали никакво законско право на њу. После 1992. и те пресуде, морала је да се промени и природа рата, јер се испоставило да се очигледно радило о ономе због чега су се ратови одувек водили: контроли над територијом", каже Рејнолдс.
Др Клементс каже да је непризнавање домородачког власништва над земљом у Аустралији од стране Британске империје, историјска аномалија.
„У суштини британске колонизације Аустралије је била погрешна премиса. За разлику од свих других земаља које су колонизирали, овде у Аустралији нису признавали суверенитет аутохтоних народа. Због тога није било уговора, нити покушаја преговора са локалним народима. И данас се воде борбе с правне тачке гледишта да схватимо која су њихова права на ову земљу", нагласио је.
Управо изостанак преговора, довео је до бруталног крвопролића, сматрају историчари.
Колонијални записи и археолошки докази показују ужасне размере тих сукоба.
Само у свом складишту чува више од 400 остатака предака Абориџина. Многи од њих доказују да су ти људи убијени у погубљењима, обезглављивањем и масакрима.
Рејчел Перкинс каже да ће потомци оних који су преживели памтити те страхоте заувек.
Многи Абориџини су били преносиоци историје. Они су сачували приче о томе шта се десило њима, нама, нашим породицама. Тако сам одрасла знајући за масакр мог народа у Квинсленду, као и да је моја прабака била жртва силовања.Редитељка Рејчел Перкинс
Rachel Perkins - The Australian Wars Credit: Dylan River/Blackfella Films
Црни рат
"Током Црног рата убијено је више становника Тасманије него што их је страдало у ратовима у Кореји, Малезији, Индонезији, Вијетнаму и у мировним мисијама заједно", рекла је Рејчел Перкинс у серији Аустралијски ратови.
Др Николас Клементс каже да су колонијалне власти и досељеници били „престрављени” Абориџинима.
„Отпор Абориџина је био невероватан. Сви су у то време у колонијалном свету знали некога кога су Абориџини убили или ранили, или коме су запалили фарму. Било је толико застрашујуће да су многи досељеници размишљали да напусте колонију", истакао је Клементс.
У ствари, озбиљни људи су размишљали о томе да напусте колонију.Др Николас Клементс, историчар
Ипак, Европљани не само да су превладали, већ су скоро у потпуности уништили аутохтоне народе Тасманије.
Велики део тог насиља било је сексуално насиље. Системско силовање и отмице абориџинских жена биле су толико уобичајена појава да неки историчари чак приписују опстанак одређених абориџинских народа учесталим сексуалним нападима.
Eddie Mabo with his legal team. Source: SBS Credit: National Museum of Australia
Ватром на ватру
Како би сломили отпор Абориџина у многим деловима Аустралије, колонијалисти су основали и такозвану домородачку полицију.
Била је то обучена паравојна сила која је коришћена да уноси страх, објашњава професор Рејнолдс.
"Регрутовали су део домородаца и користили их као војну снагу, која је несумњиво била главна сила у сламању отпора Абориџина. Домородачка полиција је коришћена 50 година док је трајало насељавање ове огромне колоније."
Абориџини који су коришћени у те сврхе су добијали униформе, пушке и коње, а др Клементс каже да су бели официри манипулисали њима и користили њихова традиционална знања и вештине опстајања у негостољубивим пределима земље.
„Само у Квинсленду је од стране домородачке полиције узет данак у десетинама хиљада живота. Процене иду и до 60.000 и 80.000, што је запањујуће и представља још један мрачан морални облак над овим ужасним дешавањима", каже Рејнолдс.
A nineteenth century engraving of an aboriginal camp - Marmocchi Source: Getty Source: Getty
Она каже да је пронашла и аудио снимак у којем њена бака говори о масакру породице њене мајке.
"За то никада раније нисам чула и нисам била на месту где се то догодило, све док нисам одлучила да снимим серију”, објаснила је.
С друге стране, Др Николас Клементс, чији су преци били досељеници, верује да сви Аустралијанци треба да се ослободе осећаја срама и да расветле неправде из прошлости.
„Без обзира на то да ли су нечији преци били умешани или не, сви смо ми наследници земље Абориџина, која је била украдена. У најмању руку, сви имамо улогу у откривању ове историје и у суочавању с њом, а самим тим и у стварању позитивне будућности", каже Клементс.
Nowhere was resistance to white colonisers greater than from Tasmanian Aboriginal people, but within a generation only a few had survived the Black War. Source: The Conversation / Robert Dowling/National Gallery of Victoria via The Conversation Source: The Conversation / Robert Dowling/National Gallery of Victoria via The Conversation
Зашто се ова историја не обележава?
Професор Рејнолдс верује да Аустралија као нација која бројним ратним споменицима одаје почаст својим погинулим војницима, мора отворено да призна чињеницу да су се Погранични ратови десили и да су били прожети злочинима против човечности.
„Како то да не можемо да се помиримо са Аустралијским ратовима“, пита се Рејнолдс.
„То није случај у Сједињеним Државама, они све сукобе са америчким домороцима званично признају као ратове. Очигледно да није случај и на Новом Зеланду, где су Маорски ратови увек били веома важан део историје."
Рејчел Перкинс каже да је разлог за ову аномалију једноставан.
„Аустралија је једно од јединствених места на свету одакле колонијалисти нису отишли“, сматра она.
Колонисти или досељеници који су дошли с њима, остали су на власти. Сматрам да је зато је мало теже за државу да призна или слави оне који су бранили земљу, јер колонијална окупаторска сила није отишла!Редитељка Рејчел Перкинс
Др Клементс верује да фразu „не заборавимо“ (Lest we forget), која се обично користи у част палим аустралијским војницима, треба проширити на оне ратнике који су се борили против британске окупације њихове земље.
„Био бих много поноснији када би моја земља храбро признала сопствену прошлост, неправде својих претходника, и у најбољем случају била потпуно посвећена исправљању тих недела у будућности… Желим да моја деца живе у друштву где ће се било споменицима или двојним именовањем локација рећи да је абориџинство ту, присутно је и признато”, закључио је др Клеметс.
доступна је на нашој платформи SBS On Demand на пет језика: поједностављени кинески, арапски, традиционални кинески, вијетнамски и корејски. Серија је доступна и са аудио описима за слепу и слабовидну публику, као и са титловима за особе оштећеног слуха.
Овај садржај први пут је објављен у септембру 2022.
